Pronađite svog najkompatibilnijeg pisca - vodič kroz čitalačke ukuse i književne srodne duše

Knjige su vrata u bezbroj svetova, a pisci su oni koji nam te svetove otvaraju. Međutim, pronaći baš onog autora čije rečenice klize duž naše duše, čiji likovi postaju naši prijatelji i čije priče oblikuju naš pogled na svet - to je poput traganja za srodnom dušom. Da li ste se ikada zapitali zašto vas neke knjige ostave ravnodušnim, dok vas druge potpuno očaraju? Odgovor leži u kompatibilnosti. Baš kao i u međuljudskim odnosima, i u odnosu sa književnošću postoji nešto što bismo mogli nazvati najkompatibilniji pisac - onaj čiji senzibilitet, stil i teme najprirodnije rezoniraju sa vašim unutrašnjim bićem.

Ovaj tekst nastao je iz jednog dugog, neformalnog književnog razgovora - poput onih što se vode na omiljenim čitalačkim forumima ili uz kafu sa prijateljem koji isto toliko voli da čita. Pitanja su se nizala: od omiljenog pisca, preko knjige koja je ostavila najveći utisak u pubertetu, sve do toga kako biramo štivo i da li nas lektire u školi zaista oblikuju. Iz tih iskrenih odgovora izvukli smo niti koje vode do dubljeg razumevanja sopstvenih čitalačkih ukusa i do metodâ kako otkriti autora koji će vam biti najkompatibilniji.

Zašto je važno imati omiljenog pisca?

Kada neko kaže: „Moj omiljeni pisac je Ivo Andrić“ ili „Ne mogu da zamislim život bez Dostojevskog“, on ne izražava samo preferenciju - on otkriva deo svoje duše. Omiljeni autor postaje neka vrsta duhovnog saputnika. Njegove rečenice su uteha, izazov, ogledalo. Zato se na pitanje „Ko je vaš omiljeni pisac?“ često čuju imena poput Dostojevskog, Tolstoja, Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Meše Selimovića, Šekspira. Neki čitaoci ne mogu da izaberu jednog, pa nabrajaju čitave male lične kanone: „Tolkin, Kami, Hese, Orvel, Haksli, Selimović, Andrić…“ Drugi ponavljaju jedno ime s puno strasti: „Uvek Šekspir. Uvek, uvek, uvek!“

Zanimljivo je da među omiljenim autorima često dominiraju oni koji su stvarali višeslojne, psihološki složene likove. Razlog je jednostavan: takvi pisci nas razumeju. Oni su prošli kroz slične unutrašnje bitke, postavili ista pitanja i pokušali da na njih odgovore. Pronaći svog najkompatibilnijeg pisca znači pronaći nekoga ko već zna za taj nemir koji i mi nosimo - i ko ga je pretvorio u umetnost.

Knjiga koja nas je obeležila u pubertetu

Period odrastanja je plodno tle za književnost koja će nas zauvek obeležiti. Mnogi od nas pamte knjigu koja je ostavila najveći utisak u pubertetu - delo koje smo pročitali u pravo vreme, kada su emocije najintenzivnije. U pomenutom neformalnom razgovoru pominjala su se dela poput „Mi deca sa kolodvora Zoo“, „Mali princ“, „Ana Karenjina“, „Prozak nacija“, „Dnevnik Ane Frank“ ili čak „Grička veštica“ kao serijal koji je obeležio mladost.

Ova sećanja su ključ za razumevanje sopstvenog ukusa. Ako se sećate da vas je u tom dobu duboko potresla priča o nesrećnoj ljubavi, postoji velika šansa da i danas tragate za sličnim emocionalnim nabojem. Ako ste pak gutali fantastiku i epske avanture, vaš najkompatibilniji pisac možda krije zapanjujući svet sazdan od čiste mašte - poput Tolkina, Zila Verna, Rodžera Zelaznija ili Dana Simonsa. Neki su se vezali za domaću književnost, otkrivši Crnjanskog čak i za diplomski rad, dok su drugi kao „najpatetičniju priču iz književnosti“ naveli „Hiljadu čudesnih sunaca“ ili „Romea i Juliju“ - priče koje su ih rasplakale i učinile da osete pun spektar ljudskih emocija.

Lektire - ljubav ili mučenje?

Školski program često igra presudnu ulogu u formiranju prvih ozbiljnih čitalačkih navika. Pitanje „Da li ste voleli da čitate lektire?“ podelilo bi svaku grupu čitalaca. Neki su ih gutali, čitali unapred i doživljavali kao poslasticu: „Obožavala sam da čitam lektire - Orlovi rano lete, Derviš i smrt, Na Drini ćuprija, Braća Karamazovi…“ Drugi su priznavali da su, iako su inače mnogo čitali, mrzeli osećaj obaveze: „Nikad nisam volela lektire - ne volim kada me neko tera da čitam.“

Među naslovima koji su izazivali najviše muke redovno su se pojavljivali „Robinzon Kruso“, „Čekajući Godoa“, „Seobe“, „Ana Karenjina“ (iako su je mnogi kasnije ponovo čitali i zavoleli), „Don Kihot“ i „Hazarski rečnik“. Sa druge strane, najviše oduševljenja izazvali su „Stranac“, „Zločin i kazna“, „Proces“, „Prokleta avlija“, „Ljudi govore“ i „Kad su cvetale tikve“.

Šta nam ovo govori o pronalaženju kompatibilnog pisca? Lektire su test. One nam pokazuju koje teme i stilovi nam prirodno leže, a koje odbijaju. Ako ste se u školi mučili sa epskim pesmama, a uživali u Kafki ili Kamiju, to je jasan signal. Ako ste pak lako progutali „Tihi Don“ ili „Nedovršene rečenice“, vaš najkompatibilniji pisac će verovatno biti neko ko majstorski gradi široku epsku fresku. Neko je zapisao: „Uvek sam čitao lektire unapred, nekoliko godina starije, i ponovo ih čitao kada dođu na red - svaki put bi to bio novi doživljaj.“ Upravo ta višeslojnost je osobina autora koji raste zajedno sa čitaocem - i to je jedna od tajni dugotrajne kompatibilnosti.

Kako biramo knjige - i šta nam to govori o nama

Strategija odabira knjige mnogo otkriva o našoj čitalačkoj ličnosti. Rezultati neformalne ankete koja je inspirisala ovaj tekst pokazuju zanimljivu podelu:

• „Po opisu radnje na poledjini“
• „Po preporuci prijatelja u čiji ukus verujem“
• „Ponekad me privuku lepe korice“
• „Čitam prvu stranu - stil pisanja mi je presudan“
• „Po autoru - ako mi se svideo ranije, uzimam sve od njega“
• „Intuitivno - jednostavno osetim da je to to“

Ako birate po autoru, već ste na pragu da definišete svog najkompatibilnijeg pisca. Kada nekoliko dela istog autora ostavi snažan utisak, prirodno je da poželite da pročitate sve što je napisao. Tako se grade trajne književne veze. Često ćemo čuti rečenicu: „Kada mi se svidi stil pisanja, obavezno kupujem još njegovih knjiga.“ I tu nema greške.

Naslov može da zavara - „Spletkarenje sa sopstvenom dušom“ ili „Nepodnošljiva lakoća postojanja“ zvuče primamljivo, ali pravo otkriće dolazi tek kada zaronite ispod površine. Važno je obratiti pažnju i na žanr: neki čitaoci su verni epskoj fantastici, drugi istorijskoj fikciji, trećima je omiljeni žanr triler ili psihološka drama. Vaš najkompatibilniji pisac se najčešće krije upravo u onom žanru koji vam donosi najviše čitalačkog užitka.

Klasici ili čik lit - i zašto je to važno pitanje

Da li posežete za teškim, ozbiljnim klasicima ili se radije opredeljujete za laganu literaturu? Ovo pitanje ne meri inteligenciju, već trenutne potrebe vaše duše. Mnogi iskusni čitaoci su odgovorili da to zavisi od faze: „Kada želim da se odmorim od učenja, uzimam lagano štivo; kada mi treba nešto što će mi okupirati mozak - tu su klasici.“ Drugi su priznali da vole „nešto između - ozbiljnu beletristiku koja me tera na razmišljanje, ali nije naporna“.

Jedan od najiskrenijih odgovora glasio je: „Dajem prednost klasicima jer su to knjige koje su me istinski potresle, promenile me, i kojima se uvek vraćam. Čik lit sam pročitala na tone i ne sećam se ni jedne radnje.“ To sugeriše da trajna kompatibilnost sa autorom nije stvar pukog zabavljanja - ona zahteva dublji emocionalni i intelektualni angažman. Međutim, ima i onih koji priznaju da je „čik lit guilty pleasure“ i da im upravo takvo štivo pruža najveći odmor i zadovoljstvo. I to je u redu. Pronaći pisca koji pruža baš takvo iskustvo - bilo da je reč o laganoj romansi ili inteligentnom humoru - takođe je deo potrage za najkompatibilnijim autorom.

Razočaranja su deo puta

Nijedna potraga nije potpuna bez promašaja. Pitanje „Koja knjiga vas je razočarala iako ste mnogo očekivali?“ otkriva koliko su očekivanja moćna. Neki su bili razočarani „Sofijinim svetom“, drugi „Seobama“, treće je „Ime ruže“ umorilo. Čuveni „Na Drini ćuprija“ nekima je bio dosadan u prvom čitanju, da bi ga godinama kasnije progutali u jednom dahu. Jedan od čitalaca je lepo primetio: „Ne očekujem ništa od knjiga, pa se ni ne razočaram - čitam i presudim bez predubeđenja.“

Razočaranje ne znači da je pisac loš - ono znači da nije za vas. I to je dragoceno saznanje. Što više čitate, to bolje razumevate gde leži vaša zona komfora, ali i gde su granice koje ne želite da prelazite. Neko je odustao od „Procesa“, neko od „Tristrama Šendija“, neko od „Hazarskog rečnika“. Svako odustajanje je korak bliže definisanju sopstvenog ukusa. Kako je jedan ljubitelj književnosti rekao: „Život je prekratak da bi se čitale loše knjige.“ Mi bismo dodali: život je prekratak i da bismo gubili vreme na pisce koji nam ne leže, samo zato što „treba“ da ih čitamo.

Knjige koje čitamo iznova i one koje nas definišu

Kada neku knjigu pročitate više puta, to je znak duboke povezanosti sa autorom. Neformalno istraživanje pokazuje da se među najčešće više puta čitanim delima nalaze „Mi deca sa stanice Zoo“, „Magareće godine“, „Orkanski visovi“, „Gospodar prstenova“, „Ana Karenjina“, „Mali princ“, „Derviš i smrt“, kao i Balasevićeve knjige. Razlog vraćanja je uvek isti: knjiga raste sa nama, svaki put otkrivamo nešto novo, neki sloj koji ranije nismo primetili. Takva dela potpisuju oni najkompatibilniji autori - oni koji su u stanju da u jednom delu sadrže više dimenzija značenja.

Tu su i pisci čije knjige nemamo potrebu da čitamo po drugi put, ali čije likove pamtimo kao žive osobe. Upecatljivi književni likovi - od Raskoljnikova, Ane Karenjine, Hari Potera, Oblomova, Hamleta, Hasan Alhemičara do Starog mornara - oni su most između nas i autora. Ako ste se ikada figurativno „zaljubili“ u nekog junaka, znajte da je pisac uspeo da stvori toliko uverljiv karakter da je prešao granicu fikcije. Mnogi su priznali, pomalo stidljivo, da su osećali nešto prema gospodinu Darsiju, Hitklifu, knezu Ljevinu ili kapetanu Koreliju. Jedan mudri odgovor je glasio: „Nikada se nisam zaljubila, ali me fasciniraju Bajronovski junaci - Dostojevskog, Lermontova, Vajlda…“ To su pisci koji hrane i intelekt i dušu.

Umetnost dijaloga o knjigama

Mnogi od najvrednijih uvida o knjigama dolaze iz razgovora sa istomišljenicima. Cela tema koja je inspirisala ovaj tekst - sa pitanjima poput „Koju knjigu sledeću želite da pročitate?“, „Omiljeni domaći dečiji pisac“ (često Branko Ćopić ili Gradimir Stojković), „Da li ćete na Sajam knjiga?“, „Da li vodite evidenciju pročitanih knjiga?“ - pokazuje koliko je zajednica važna. Kada podelite svoje utiske, lakše uočavate obrasce u sopstvenom ukusu. Neko je primetio: „Omiljeni domaći pjesnik - Mika Antić, jer je genije.“ Drugi je dodao: „Meni je Aleksa Šantić - uvek ga zamišljam i njegove stihove mogu da opipam.“

Takvi razgovori su neprocenjivi jer nam pomažu da definišemo ne samo koga volimo da čitamo, već i zašto. Kada čujete da je nekome najbolji pisac svih vremena Dostojevski, a drugome Andrić ili Markes, vi ne samo da dobijate preporuku - vi dobijate uvid u jedan senzibilitet koji možda i sami delite.

Kako otkriti svog „najkompatibilnijeg pisca“?

Na osnovu svega što su iskrene čitalačke duše podelile, iskristalisalo se nekoliko praktičnih koraka koji vode ka otkrivanju autora sa kojim ćete se najbolje razumeti - svog književnog srodnika.

1. Napravite inventar svojih najdražih knjiga. Zapišite dela koja su vas najviše dirnula, onih nekoliko koje biste poneli na pusto ostrvo. Ko ih je napisao? Postoji li zajednički imenitelj? „Moja top četvorka: Dostojevski, Sartr, Kortasar, Murakami“ - ovakva lista već definiše profil pisca koji vam je potreban.
2. Obratite pažnju na knjige koje ste čitali više puta. Ako ste se tri puta vraćali „Sidarti“ ili „Demijanu“, Hese je verovatno vaš čovek. Ako stalno iznova čitate „Tvrđavu“ ili „Prokletu avliju“, onda su Selimović i Andrić vaši trajni saputnici.
3. Proučite svoja razočaranja. Šta vam je smetalo kod „Alhemičara“ ili „Igre staklenih perli“? Da li je to previše jednostavna filozofija, ili preterano hermetičan jezik? To će vam pomoći da precizirate šta tražite.
4. Eksperimentišite sa žanrovima, ali pratite nit. Volite istorijsku fikciju? Probajte Roberta Grejvsa ili Hilari Mantel. Privlače vas psihološki romani? Dostojevski, Zebald, Elena Ferante su mogući kandidati. Kada pronađete žanr koji vam odgovara, istražite sve značajnije pisce u njemu - najkompatibilniji pisac se tu sigurno krije.
5. Čitajte i domaće i strane klasike. Ne zaboravite autore poput Bore Stankovića, Danila Kiša, Borislava Pekića, Miloša Crnjanskog. Često se dešava da nam je zemljak najbliži, jer deli naše istorijske i emocionalne kodove.
6. Poslušajte tuđe preporuke, ali presudite sami. „Čula sam za ‘Lovca na zmajeve’ i oduševila se“, „Prijateljica mi je rekla da obavezno pročitam ‘Norvešku šumu’ i nisam pogrešila“ - ovakve priče su dragocene, ali konačni sud je uvek vaš. Ako vam se ne sviđa, ostavite. Tuđi „must read“ ne mora biti i vaš.
7. Vodite čitalački dnevnik ili koristite platforme poput Goodreads-a. Zapisivanje utisaka ojačaće vašu sposobnost da prepoznate šta vam leži. Kao što je rekao jedan strastveni čitalac: „Vodim evidenciju, imam spisak od preko 200 knjiga - i svaki put kad pogledam tu listu, bolje razumem sebe.“

Mali rituali i ljubav prema knjizi kao predmetu

Nije sve samo u tekstu. Za mnoge, odnos sa piscem posredovan je i fizičkom knjigom. Da li više volite da posedujete knjigu u svojoj biblioteci ili da je pozajmite? Ljubitelji mirisa starih stranica, tvrdih poveza i belih hartija imaju poseban odnos sa čitanjem. Jedna čitalačka duša je priznala: „Duša me boli kad moram da vratim u biblioteku knjigu koja mi se jako svidela - zato sada pravim sopstvenu biblioteku.“ Drugi su pomenuli bookmarkere kao male talismane: „Imam kolekciju obeleživača, svaki nosi neku uspomenu.“ Iako to nije presudno za pronalaženje najkompatibilnijeg pisca, svakako je deo čitalačke radosti.

Ima i onih koji su se okrenuli elektronskim knjigama - kindle ili moon reader - jer omogućavaju da na put ponesete stotine naslova. „Na godišnji odmor nosim kindle i dve prave knjige - jednu ozbiljnu, jednu laganu“, piše neko. Bez obzira na format, suština je ista: pisac je taj koji se obraća vašoj duši, a ne papir na kom je odštampan.

Kad pisac postane deo nas

Postoji trenutak kada prestajete da birate knjige, a počinjete da birate pisca. Tada znate da ste pronašli onog najkompatibilnijeg. Citirate njegove rečenice u svakodnevnim situacijama („Ako hoćeš nešto veće da postigneš…“), prepoznajete se u njegovim likovima („Ja sam se prepoznala u Koštani“) i njegove misli postaju deo vašeg unutrašnjeg monologa. „Ja sam cela u citatima, ne znam da li uopšte imam više neku svoju misao“, duhovito je primetio jedan zaljubljenik u književnost.

Najlepša ljubavna priča iz romana, najpatetičnija drama, knjiga koja vam je trenutno fizički najbliža - sve to otkriva koliko su pisci utkani u naš život. Neko je pored kreveta držao „Nečistu krv“, neko „Dnevnik o Čarnojeviću“, a neko nasumično otvara „Veliki rat“ Aleksandra Gatalice. Bez obzira na naslov, veza je uspostavljena.

Zaključak: Dozvolite sebi potragu

Pronaći najkompatibilnijeg pisca ne znači vezati se za jedno ime i odbaciti sve ostale. To znači izgraditi most između svoje unutrašnje stvarnosti i reči koje je neko drugi zapisao. To je proces koji traje čitav život, i u kome svaka pročitana knjiga - bila ona remek-delo ili promašaj - ima svoju ulogu. Kao što je neko mudro zapazio na jednom od onih dugih, književnih foruma: „Nije svaka knjiga za svaki trenutak - ali svaka ima svoj trenutak.“

Zato čitajte. Klasike, trilere, poeziju, bajke. Razgovarajte o knjigama. Pišite beleške. Idite na Sajam. Kupujte polovne antikvarne primerke. I što je najvažnije - čuvajte u sebi onu detinju radoznalost koja vas je naterala da prvi put uzmete knjigu u ruke. Jer negde između korica neke davno zaboravljene knjige ili onog novog romana koji tek treba da izađe, čeka vas pisac stvoren baš za vas - vaš najkompatibilniji pisac, spreman da vam priča priču koju ćete nositi zauvek.